POV: ono kad nemaš sreće sa cimerima

Dakle – dvokrevetna soba, jedno kupatilo i kuhinja, moje kuvalo i moja šolja za kafu. Dočekala sam je sa osmehom, jer kako drugačije? Pokazala sam joj sobu, njen krevet i policu. Veliki sto je zajednički, sa veoma očiglednom biljkom, koja označava moju polovinu (onu do prozora, he-he). Dogovorile smo raspored čišćenja i zalepile papir za beleženje plusića. 

I pored naizgled lakog dogovora, nešto mi nije dalo mira. Tačnije, ona mi nije odavala dobar vajb. Otresla sam te misli sa željom da ova nova osoba ne bude samo moja dobra cimerka već i nova drugarica. Ali želje su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Kako je vreme prolazilo, njeni plusići su izostajali, a ispostavilo se i da njena divna loknasta kosa za sobom ostavlja tragove. Don't get me wrong, i moja šoljica ume da ostane zaprljana preko noći, ali sam počela da se osećam kao nedovoljno plaćena spremačica. Uz to, odbijala je da popije kafu sa mnom i pored svih mojih slatkorečivih ubeđivanja. A zaista sam želela da nam bude prijatno, obema. 

Pokušala sam da joj skrenem pažnju na stvari koje su mi smetale, međutim, nije me razumela. Ili me možda nije ni čula, s obzirom na to da je najčešće nosila slušalice kada bih i ja bila u sobi. 

WARNING: sledeći sadržaj može biti uznemirujuć za neke čitaoce! Neko mi je potrošio sav Pantenol! Slutila sam da ga moja nova cimerka koristi s vremena na vreme, ali nisam htela da budem paranoična i pravim frku oko toga. Međutim, kada sam se vratila sa zimskog raspusta, moja nova bočica pantenol spreja bila je prazna – a preko potrebna. Rešila sam da ću se suočiti sa njom. Upitala sam je da li je možda ona koristila moj proizvod. Poricala je. Nisam znala kako da reagujem jer je bilo suviše očigledno da je ona sve potrošila. Ipak smo samo nas dve u sobi. Rešila sam da pažljivije čuvam svoje vredne stvari (sprej sam počela da krijem među majicama). 

Sve se nastavilo po starom. Ona nije čistila, ja sam se nervirala. I pored mojih bezbroj pokušaja komunikacije, nailazila sam na otpor. Kad sam pomisila kako sam osuđena na ovo do kraja semestra i pomirila se sa svojom sudbinom – ona se odselila! Jednog dana sam se vratila sa fakulteta, našla praznu sobu, ogoljen krevet i bočicu pantenola na stolu. 

Zaključak: nismo se poklopile i to je okej. Važno mi je da sam dala sve od sebe kako bi ovaj cimerski život uspeo, ali i da sam se zauzela za sebe. Život u studentskom domu je neizvestan, nikada ne znaš ko će doći i kakav će biti. Jedino što možeš da uradiš jeste da daš sve od sebe kako bi i tebi i drugoj strani bilo dobro. Nekada to uspe, nekada ne. Važno je znati da za sve postoji rešenje. U domu je to možda premeštaj u drugu sobu, a u slučaju života u stanu – traženje drugog.