Jedno prolećno čišćenje koje nema veze sa ormanom

Čini mi se da proleće dođe malo tiše nego što ga zamišljam. Jednog dana samo primetim da svetlo duže ostaje u sobi, u drugačijoj nijansi žute, da se prozor otvara bez razmišljanja (bukvalno, jer — polen) i da mi odjednom smeta sve ono što sam tokom zime tolerisala: prašina na polici, prepuna torba, notifikacije koje iskaču čim pogledam u telefon. Tu je i onaj osećaj da stvari ima previše — ne samo u stanu nego i u glavi. 

Svake godine tada pomislim isto: vreme je za prolećno čišćenje. Ali ne samo ono sa krpom, kesama i deterdžentom (uz čašu vina) već i ono drugo, mentalno (takođe uz čašu vina). 

Shvatila sam da postoji mnogo toga što još uvek nosim sa sobom i u sebi iako mi više ne služi. Kao ona majica koju čuvam „za po kući”, a zapravo je nikad ne oblačim. Samo što ovde nisu u pitanju stvari, već navike, odnosi, ideje koje sam pokupila usput. 

Tako sam rešila da uradim mali mental declutter. Drame bez, samo nekoliko stvari koje ću ovog proleća „izglancati”.

Počela sam od misli koje stalno vrtim u glavi. Negde sam pročitala da prosečna osoba ima oko 6000 misli dnevno. Iskreno, zvuči i malo, s obzirom na to da mi mozak radi kao browser sa 27 otvorenih tabova — od kojih nijedan nisam zatvorila.

Kada se misli nagomilaju, sve postane teže: koncentracija, komunikacija, odluke, čak i male svakodnevne radnje. 

Zato sam prolećno čišćenje započela u tri jednostavna koraka.

1. Zapisivanje. Kada previše razmišljaš, piši. Kada premalo razmišljaš, čitaj. U pravu je drugarica koja mi je (nakon tri čaše vina) to rekla. Čim misli izađu iz glave i završe na papiru, deluju manje haotično.

2. Granice. Mnogo mentalnog haosa nastaje zbog toga što kažemo da, a mozak misli ne. Počela sam da uvodim male granice: sa vremenom, energijom i obavezama. Nije savršen, ali moj raspored — moj izbor. 

3. Jedna radnja u jednom trenutku. Ranije sam stalno radila više toga odjednom. Rezultat je bio samo osećaj da zapravo ništa nisam završila. Sada pokušavam da se fokusiram na jednu obavezu i privedem je kraju. Taj mali check na mojoj listi uradi više nego multitasking.

Primetila sam koliko je moj mozak stalno u nekom mini fight or flight modu. Telefon svetli. Nešto pišti. Novi video. Novi „must do”. Zato sam uradila nešto revolucionarno (makar za moj telefon): utišala sam većinu notifikacija. Ne sve. Ali dovoljno da moj mozak ponovo dobije trenutak tišine. Iskreno, 10/10 preporuka.

Napravila sam malu proveru odnosa. Jedno veče sam se zapitala zašto se posle nekih ljudi osećam iscrpljeno, a posle nekih mirnije. Odgovor je bio prilično jasan, ali mala Gala to ne bi razumela pre par godina. Ljudi posle kojih sam mirnija imaju svoje mesto u mom životu. Ljudi zbog kojih spirališem (kontaš, spiraling?) više nemaju stalnu rezervaciju u mom rasporedu. Bez drame. Just in my setting boundaries era. ????

Prestala sam da tretiram vežbanje kao kaznu. Dugo sam pokret doživljavala kao nešto što moram jer sam pojela čokoladu i izbindžovala seriju na Netfliksu. Ali pokret je zapravo mnogo lep kada nema veze sa kaznom. Šetnja jer mi prija (i, realno, uvek skroziram nekog slatkiša). Joga jer želim da se istegnem. Trčanje jer mi razbistri glavu. Pokret, ali bez zasluži svoju hranu majndseta. 

Prestala sam da osećam krivicu zbog hrane. Dugo je svaka odluka o obroku imala neku težinu. Ali realno, hrana je hrana. Hrana kao gorivo za tvoje telo i jedan od načina da ga neguješ ima smisla. Hrana kao stalni izvor krivice — baš i nema. 

Raskinula sam sa idejom da kasnim u životu. Ovo je verovatno bio najveći mentalni clutter. Internet stalno prikazuje nekoga ko je mlađi, uspešniji i zna šta radi sa životom (da li to internet ima krizu srednjih godina?). Vrlo je lako onda pomisliti da svi negde žure i stižu dok ti stojiš u mestu. Istina je da većina ljudi u dvadesetima zapravo samo razmišlja i donosi odluke u hodu. I to je ou kej.

Na kraju sam shvatila da mentalni spring cleaning ne znači da moraš da promeniš ceo život u jednom danu. Ponekad je dovoljno samo da napraviš malo više prostora za ono što ti prija, za ljude posle kojih si mirniji, za pokret koji te raduje, za hranu koja te hrani, a ne kažnjava, i za ambiciju koja te pokreće bez osećaja da negde kasniš. Proleće zapravo nije „new me” sezona, već mali reset. Ne moraš da postaneš nova osoba. Dovoljno je da pustiš ono što ti više ne služi i napraviš malo više prostora za sebe. Manje buke u glavi, više mesta za tebe. <3