Ljubi leto, ali (ne) ljubi i Gala
Sedim na Kosančićevom vencu, gledam kako se sunce kotrlja iza Gardoša, a svetla na splavovima pale. Koji izabrati večeras? Ili ne odabrati nijedan? Možda neka svirka? Sve me je smorilo, kao da sam se prezasitila. Odlučila sam da izađem s drugaricom iako su svi naši u Budvi. Listam aplikaciju GoOut, biram da izađemo na jedan od poznatijih beogradskih splavova na Sajmu – piše da će muziku puštati njen omiljeni DJ.
Stižemo, kad ono poznato lice. Drug iz osnovne, nismo se videli od tada, kaže da studira u Americi. Drugarica do mene došla iz Italije pre tri dana. Očekivala sam da se ovakva okupljanja dešavaju na proslavama deset godina mature. Došla su brže nego što sam mislila. Bilo je malo čudno, ali mi je top što se naš, tada nerazdvojni trio, sada sasvim spontano okupio. Naručujem treći (ili četvrti?) mai tai, dok se u pozadini mešaju „Free from desire” i „Dvadesete gazim”. Mešale su se melodije, ali, bogami, i pića. To nije bila dobra ideja – sutradan sam kafom lečila mamurluk. Igrali smo celu noć, a na kraju završili u nekoj prastaroj pekari na Sajmištu u pet ujutru. Ne sećam se čija je to bila ideja, ali sećam se kako mi je prijao vruć burek nakon što sam gladna popila nekoliko pića. Sledeći put definitivno jedem pred izlazak, pa čak iako nisam gladna – čisto preventivno. Znam da ovakve bleje u random pekari u pet ujutru nema ni u Italiji ni u Americi, podsećam ih na to da koriste maksimalno svaki trenutak dok su ovde. U pekaru ulazi lik koji me je muvao celo veče, ali sam uspela da ga ispalim na finjaka. Makar jedna pametna odluka za to veče.
Tapšem sebe po ramenu, podsećajući se da nijedan izlazak nije totalna propast, ali ni najsavršeniji koji postoji. Uvek nešto naučim, a vreme provedeno s dragim ljudima za mene nikad nije i ne može da bude protraćeno. Svakako je bilo nezaboravno. Leto, lepo si, a more – opraštam ti što te se nisam dovoljno nagledala ove godine! Za sreću je stvarno potrebno malo!
