Zašto ne moramo da biramo, već možemo u karijeri da prigrlimo više svojih interesovanja

Imam dobru i lošu vest. Počeću od loše. A ona i nije tako loša ako me pitaš i dozvoliš da objasnim. 

Naučne studije pokazuju da većina ljudi menja karijeru tri ili četiri puta u životu, a da će u budućnosti to biti još učestalije. Naravno, za mnoge ljude to je sticaj objektivnih okolnosti, ali sama svest o tome pruža mogućnost da ne zatvaramo vrata svojim raznovrsnim interesovanjima. Dakle, ne moramo svih da se odreknemo, već da ih samo „odložimo u sef” i čekamo pravo vreme za njih. Zvuči kao manje stresno kada smo na važnim životnim prekretnicama, zar ne? 

To je dobra vest iz ugla multipotencijalista, ljudi koji poseduju više talenata i interesovanja, kojima je teško da odaberu. A i zašto moramo da odaberemo? 

Kombinacija talenata kao mogućnost za kreiranje jedinstvene karijere je odlična opcija, ali ništa manje plodonosno može biti to da neke od svojih talenata razvijemo i realizujemo kroz hobije ili projekte iz strasti. 

Proučavajući karijere dobitnika Nobelove nagrade, koji su među najinovativnijim ljudima na svetu, uočićemo da je dobar deo njih integrisao formalnu i neformalnu ekspertizu iz veoma različitih disciplina kako bi proizvelo nove i korisne ideje i prakse. Nasuprot tipičnim profesionalcima, koji svoje hobije smatraju irelevantnim ili čak štetnim za svoj rad, nobelovci doživljavaju svoja raznolika interesovanja i hobije kao važne stimulanse. Hajde da pogledamo kako to izgleda na terenu i kakav su put imali uspešni inovativni ljudi. 

Kristijan Nuslajn-Volhard kombinovala je podjednako raznolik spektar veština da bi 1995. dobila Nobelovu nagradu za medicinu, koja je dodeljena za njena otkrića u vezi sa genetskom kontrolom ranog embrionalnog razvoja. Tokom studija, oprobala se u fizici, fizičkoj hemiji i biohemiji pre nego što se odlučila za embriologiju. Pored toga, ona je ilustratorka, dizajnerka slagalica i autorka najprodavanijeg kuvara. Njena mnoga profesionalna i lična interesovanja pokazala su se korisnim u osmišljavanju novih pitanja i tehnika, kao i u stvaranju novih rezultata. 

„Veoma sam radoznala i volim da razumem stvari, a ne samo nauku. Bavila sam se i muzikom, jezicima i književnošću... Trebalo bi, koliko god je to moguće, izbegavati glavne oblasti i menjati polja nakon doktorata kako bi mogli da razviju samostalan profil i da rade na originalnoj, samostalno odabranoj temi”, rekla je Kristijan. 

Profesor Herbert Sajmon je 1978. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju za svoje pionirsko istraživanje procesa donošenja odluka u okviru ekonomskih organizacija. Njegove kolege su ga često nazivale renesansnim čovekom zbog širokog spektra interesovanja i velike radoznalosti. Tokom svoje karijere dao je veliki doprinos proučavanju računarstva, veštačke inteligencije, psihologije i filozofije, kao i ekonomije.

Pored Sajmonovog naučnog rada, njegova dodatna interesovanja su uključivala sviranje klavira, muzičku kompoziciju, crtanje, slikanje i šah. Često se pozivao na intelektualno uzbuđenje, emocionalno zadovoljstvo i nove uvide koje je izvukao integrišući svoje brojne hobije sa svojim poslom. 

„Svaku aktivnost kojom se bavim mogu da racionalizujem,jednostavno, kao još jedan oblik istraživanja spoznaje. Svoje hobije uvek mogu da posmatram kao deo svog istraživanja”, napisao je u svojoj autobiografiji. 

Ovo jesu tipični primeri dobitnika Nobelove nagrade, ali uopšte nisu tipični za većinu profesionalaca. 

Istražujući kreativnost skoro 20 godina, Robert Rut-Bernsten, profesor fiziologije na Državnom univerzitetu Mičigen, prikupio je informacije o radu, hobijima i interesovanjima 773 laureata u oblasti ekonomije, književnosti, mira, fizike, hemije i fiziologije ili medicine između 1901. i 2008. godine. Utvrdio je da je velika većina laureata imala formalno, a često i neformalno obrazovanje u više od jedne discipline, razvila je intenzivne i opsežne hobije i promenila polja interesovanja. 

Meni najinteresantniji zaključak istraživanja je: namerno su tražili korisne veze među svojim raznovrsnim aktivnostima kao formalnu strategiju za podsticanje kreativnosti. Potpuno suprotno od ljudi koji svoje hobije smatraju irelevantnim ili čak štetnim za svoj rad, nobelovci doživljavaju svoja različita interesovanja i hobije kao važne stimulanse. 

„Ponekad crtam svoje drame pre nego što ih napišem, a ponekad, kada imam poteškoća sa pozorišnom predstavom, prestajem da pišem kako bih mogao da nacrtam radnju u slikama da rešim problem”, ispričao je dramaturg, glumac i slikar Dario Fo, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997. 

Druga istraživačka studija je pokazala da je intelektualno izazovan hobi, poput muzičkog nastupa, glume, izložbe vizuelnih umetnosti, takmičarskog šaha ili kompjuterskog programiranja, bolji prediktor uspeha u karijeri u bilo kojoj oblasti od ocena, standardizovanih rezultata na testu ili koeficijenta inteligencije. 

Svetu u kome danas živimo, punom promenljivosti, neizvesnosti, složenosti, dvosmislenosti, potrebni su ne samo specijalizovani stručnjaci već i kreativni multipotencijalisti, ljudi koji vide širu sliku i integrišu znanje izvan onoga što ljudi već veruju da je moguće.